Pra­sta­ra ko­vač­ni­ca u za­se­o­ku Sa­vi­ći, u bli­zi­ni gra­ni­ce sa Cr­nom Go­rom, još uvi­jek pr­ko­si vre­me­nu. Mje­šta­ni je, na sta­ro­slo­ven­skom, zo­vu vi­ganj. Iz dru­ge je po­lo­vi­ne 18. vi­je­ka.
Te­me­lji su joj od ka­me­na, a zi­da­na je ćer­pi­čem za­li­ve­nim ze­mlja­nim mal­te­rom od ilo­va­če, a po­kri­ve­na kli­som, od­no­sno dr­ve­nim da­šči­ca­ma, na če­ti­ri vo­de.
Klis je auten­ti­čan i, iako je ob­ra­stao ma­ho­vi­nom, i to po­de­bljom, vi­dljiv sa sje­ver­ne stra­ne.
Ka­ko ka­že vla­snik, ovo je za­si­gur­no naj­sta­ri­ja ko­vač­ni­ca u ovom di­je­lu. Sa tom či­nje­ni­com po­no­si se se­dam­de­se­to­smo­go­di­šnji Mi­loš Du­ša­na Aći­mo­vić.
Ko­va­njem se ba­vio i Mi­lo­šev otac Du­šan, djed Če­do­mir, so­lu­nac, i Če­do­mi­rov brat Dra­gić, ta­ko­đe so­lu­nac, pa pra­dje­da Ra­ni­slav, i još de­se­tak ge­ne­ra­ci­ja nje­go­vih pre­da­ka za ko­je zna iz sa­ču­va­nog ro­do­slo­va.
Mi­lo­še­vi pre­ci su svo­je­vre­me­no ima­li tri isto­vjet­ne ko­vač­ni­ce. U nji­ma su is­ko­va­li na sto­ti­ne ko­ma­da ra­zno­vr­snih bor­be­nih no­že­va, ja­ta­ga­na, han­dža­ra, sa­blji, boj­nih sje­ki­ra, gvo­zde­nih gla­va za to­pu­ze i ši­lja­ka za ko­plja od naj­kva­li­tet­ni­jeg če­li­ka.
Po Mi­lo­še­vom ka­zi­va­nju, to­kom bu­na pod ka­pe­ta­nom Ko­čom, 1787. go­di­ne, i vo­ždom Ka­ra­đor­đem, sve tri ko­vač­ni­ce ra­di­le su da­no­noć­no. Po­red uku­ća­na, ko­ji ni­su mo­gli da iz­ra­de to­li­ku ko­li­či­nu oruž­ja, za­po­sle­no je i po­do­sta ko­va­ča iz oko­li­ne.
Po­red oruž­ja tre­ba­lo je is­ko­va­ti i dru­ge na­rudž­be: pot­ko­vi­ce za ko­nje i vo­lo­ve, ra­o­ni­ke, kli­no­ve, sje­ki­re, mo­ti­ke i dru­ge alat­ke. Da­no­noć­no su du­va­li mje­ho­ve u ko­vač­ni­ca­ma, ras­pi­ri­va­li ću­mur na ko­me se gri­ja­lo gvo­žđe, za­tim is­ki­va­lo i pre­sa­vi­ja­lo vi­še pu­ta, pa iz­no­va is­ki­va­lo, ob­li­ko­va­lo, ka­li­lo i oštri­lo na to­ci­lo.
Po­seb­no za ja­ta­ga­ne, han­dža­re i sa­blje, ko­ji su se mo­ra­li pre­sa­vi­ja­ti i is­ki­va­ti do šest pu­ta da bi bi­li sa­vi­tlji­vi i ne­lo­mlji­vi.
Po­sli­je bu­na, ustan­ka i ra­to­va, ka­da su Tur­ci pro­tje­ra­ni iz Sr­bi­je, obič­ne po­trep­šti­ne se­lja­na iz obli­žnjih se­la ko­va­či Aći­mo­vi­ća sti­za­li su da po­ra­de sa­mi.
Od stal­ne lu­pe če­ki­ća, zvo­nja­ve na­kov­nja, stru­ga­nja to­ci­la i ši­šta­nja usi­ja­nog gvo­žđa pri ka­lje­nju u hlad­noj vo­di ni­ko ni­ko­ga ni­je mo­gao do­bro ču­ti, pa su se nad­vi­ki­va­li.
Na že­na­ma je bio naj­ve­ći te­ret. Tre­ba­lo je za­mi­je­si­ti to­li­ko hle­ba, a da ne pri­ča­mo o dru­goj hra­ni ko­ju je tre­ba­lo pri­pre­mi­ti.
Dje­ca, i mu­ška i žen­ska, od ju­tra do mra­ka ču­va­la su ne­ma­la sta­da ova­ca, ko­za i ro­ga­te sto­ke. To je bi­lo ne­iz­vje­sno vri­je­me, sve do kra­ja Dru­gog svjet­skog ra­ta, ali je za­dru­ga Aći­mo­vi­ća sve to do­bro pod­no­si­la.
Ka­da se po­di­je­li­la na vi­še sa­mo­stal­nih do­ma­ćin­sta­va, sve je bi­lo lak­še. U ku­ći Du­ša­na Aći­mo­vi­ća i nje­go­ve su­pru­ge De­san­ke, po­red oca Če­do­mi­ra i stri­ca Dra­gi­ća, ko­ji je ostao sa nji­ma, po­sli­je ra­ta iz­ro­di­la su se dje­ca, od ko­jih je dvo­je umr­lo. Kće­ri Vi­da, Mi­li­ca i Je­li­ca ka­sni­je su se po­u­da­va­le i oti­šle svo­jim pu­tem.
Sa Du­ša­nom je ostao sin Mi­loš, ko­ji se ože­nio Mi­le­nom i sa njom iz­ro­dio tro­je dje­ce: Gor­da­nu, Lji­lja­nu i si­na Mi­la­na. Po­sli­je su se i Mi­lo­še­ve kće­ri po­u­da­le, a sin Mi­lan se za­po­slio u Kru­ši­ku.
Po­tom se 2007. go­di­ne, u ok­to­bru, ne­na­da­no sa ovog svi­je­ta pre­se­lio i Mi­lo­šev otac Du­šan, sto­go­di­šnjak, ta­ko da su od ne­ka­da ve­li­ke po­ro­dič­ne za­dru­ge Če­do­mi­ra i si­na mu Du­ša­na Aći­mo­vi­ća u sta­roj okuć­ni­ci osta­li još Mi­loš i su­pru­ga mu Mi­le­na.
Ovo pri­po­vi­je­da­nje je ne­sum­njiv uzor ka­ko su u te­škim vre­me­ni­ma tur­ske oku­pa­ci­je, srp­skih bu­na i usta­na­ka pre­ži­vlja­va­li na­ši sta­ri i, po­red svo­je mu­ke i ne­sre­će, da­va­li do­pri­nos vo­je­va­nju za slo­bo­du.
Na­da­mo se i da će ova ži­vot­na pri­ča o pro­šlom i sa­da­šnjem ži­vo­tu jed­ne če­sti­te po­ro­di­ce ču­ve­nih ko­va­ča, pre­da­ka Mi­lo­ša Aći­mo­vi­ća, na svoj na­čin po­pu­ni­ti još jed­nu koc­ki­cu u mo­za­i­ku srp­skog et­no­sa i traj­no osta­ti ovje­ko­vje­če­na za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je.V. LA­ZA­RE­VIĆ